Dijego Garsija, udaljena baza u Indijskom okeanu, iznova se pojavljuje kao ključni element u globalnoj vojnoj strategiji SAD-a, utičući na geopolitičku ravnotežu u jednom od najnestabilnijih regiona sveta. Njena istorijska uloga u kampanjama poput Zalivskog rata i invazije na Irak pokazuje stratešku vrednost izolacije, sigurnosti i infrastrukture koja omogućava brzo delovanje u kriznim situacijama. Nedavna raspodela stelt bombardera B-2 Spirit dodatno naglašava njen značaj, sa implikacijama za tenzije između SAD-a i Irana, kao i širu regionalnu stabilnost.
U ekskluzivnom intervjuu, Šahin Modares, analitičar međunarodne bezbednosti, osvetljava ključnu ulogu baze Dijego Garsija, povezane operacije u Iraku i eskalaciju tenzija s Iranom. Fokus je na interakciji vojne strategije, moderne tehnologije i diplomatije u oblikovanju regionalne stabilnosti.
analitičar međunarodne bezbednosti
Novinar: Kakav je strateški značaj baze Dijego Garsija za američke vojne operacije u regionu, posebno u vezi sa istorijskim kampanjama kao što su Zalivski rat i invazija na Irak?
Šahin Modares: „Baza Dijego Garsija je kamen temeljac američke globalne vojne arhitekture. Njen strateški značaj leži u njenom kapacitetu, da služi kao lansirna platforma za projekciju moći na Bliski istok, južnu Aziju i istočnu Afriku. Tokom rata u Persijskom zalivu 1991. godine, Dijego Garsija je igrao ključnu ulogu kao baza za bombardere B-52 Stratofortres, obezbeđujući kapacitet za bombardovanje iračkih snaga velikog dometa. U invaziji na Irak 2003. godine, baza je ponovo postala vitalna za američke vazdušne operacije. Njegova izolacija, bezbednost i logistička infrastruktura čine ga jedinstvenom platformom za postavljanje teških bombardera i opreme za prepozicioniranje – omogućavajući SAD da deluju brzo i odlučno u nestabilnim pozorištima. Danas se njegova uloga pomerila sa pukog strateškog pozicioniranja na potencijalno tlo za ratovanje visokog intenziteta, posebno sa nedavnim razmeštanjem više stelt bombardera B-2 Spirit, signalizirajući ne samo odvraćanje, već i neposrednu ratnu pretnju.“
Novinar: Kako nedavna raspoređivanja bombardera B-2 Spirit u Dijego Garsiji odražavaju širu vojnu strategiju SAD-a i njen stav prema Islamskoj Republici Iran?
Šahin Modares: „Nedavno raspoređivanje nekoliko bombardera B-2 Spirit u Dijego Garsiju označava ključnu promenu u stavu SAD-a, od simboličkog odvraćanja do operativne spremnosti za rat. Ovi avioni, sposobni da prodru u napredne radarske mreže i isporuče konvencionalno i nuklearno opterećenje, više nisu deo strateškog „blefa.“ Njihovo prisustvo signalizira pripremu za ofanzivnu vojnu akciju, ne samo protiv Huta u Jemenu, već i dalje protiv utvrđenih iranskih nuklearnih lokacija. Ukoliko dođe do eskalacije sukoba, bombarderi B-2 će verovatno biti korišćeni u prvom talasu da neutrališu Ansar Alahove lansirne sposobnosti i lidersku infrastrukturu, nakon čega će uslediti njihovo raspoređivanje u misijama uništavanja bunkera protiv iranskih nuklearnih objekata, posebno onih zakopanih duboko pod zemljom kao što su Fordou ili Natanz. Ovo označava odlučujuću eskalaciju u spremnosti američke vojske da koristi precizne strateške bombardere da poremeti pretnje i na proksi i na državnom nivou.“
Novinar: Kakve bi implikacije na regionalnu stabilnost i američko-saudijske odnose mogla imati upotreba bombardera B-2 protiv Huta snaga u Jemenu?
Šahin Modares: „Upotreba bombardera B-2 protiv Huta uvodi novu fazu u vojnoj kampanji, transformišući je iz sukoba sa teškim vazdušnim udarima u hiruršku antiterorističku ofanzivu koja ima za cilj obezglavljivanje strateških sposobnosti grupe. To će verovatno ojačati američko-saudijske odnose, jer pokazuje obnovljenu američku posvećenost neutralizaciji nedržavnih aktera na Arapskom poluostrvu koje podržava Iran. Međutim, ova akcija će takođe dodatno destabilizovati region, rizikujući odmazdu od Huti ćelija i iranskih zastupnika preko Crvenog mora i Persijskog zaliva. Što je još važnije, to može signalizirati da SAD zaobilaze neefikasnu i neodrživu vazdušnu kampanju predvođenu Saudijskom Arabijom u proteklih sedam godina koristeći svoju tehnološku superiornost u potrazi za kratkoročnim taktičkim pobedama, ali bez kopnenih snaga, neće postići strateško zatvaranje.“
Novinar: Možete li detaljnije objasniti izazove i potencijalne posledice pristupa baziranog na kopnenim snagama u odnosu na neprekidno bombardovanje iz vazduha u porazu Ansar Alaha (Huti)?
Šahin Modares: „Američki vojni zvaničnici odavno su priznali da se Huti ne mogu trajno neutralisati samo vazdušnim snagama. Na početku rata u Jemenu, Vašington je savetovao Rijadu da je za uspeh potreban snažan pristup na terenu, što Saudijska Arabija i njeni saveznici nisu želeli ili nisu mogli da sprovedu. Rezultat je bila sedmogodišnja kampanja bombardovanja koja nije uspela da demontira komandne strukture Huta ili političku otpornost. Vazdušni udari, bilo da se radi o bespilotnim letelicama, mlaznjacima ili čak B-2 bombarderima, mogu da degradiraju sposobnosti Huta, ali ne mogu da ugase pobunjeničku i ideološku infrastrukturu grupe. Trajna neutralizacija Ansar Alaha zahtevala bi kopnenu kontrolu, borbu u gradovima i produženu okupaciju, elemente kojima se ni SAD ni saudijska koalicija nisu obavezale. Međutim, trenutna američka strategija odražava ofanzivnu doktrinu u tri faze:
1. Uništavanje skladišta oružja i infrastrukture za lansiranje projektila.
2. Ciljanje ekonomskih mreža (uključujući luke i trgovačka čvorišta na crnom tržištu) koje finansiraju grupu.
3. Eliminacija političkog i vojnog rukovodstva, uključujući simbolične figure za razbijanje kohezije grupe.
Ovo je sve više uobličeno u okviru antiterorističkog mandata, čiji je cilj redefinisanje Huta ne samo kao pobunjeničke snage, već kao transnacionalnog terorističkog zastupnika Islamske Republike Iran.“
Novinar: Sa geopolitičkog stanovišta, kako američko vojno prisustvo u Indijskom okeanu doprinosi održavanju uticaja na međunarodni poredak?
Šahin Modares: „Prisustvo SAD u Indijskom okeanu – koje je usidrio Dijego Garsija – pruža neuporedivu stratešku dubinu na tri kontinenta. Osigurava granične tačke kao što su moreuz Hormuški, Bab al-Mandab i Malački moreuz, omogućavajući Vašingtonu da održava liberalni pomorski poredak i osigura slobodu plovidbe u jednom od najmilitarizovanijih regiona na svetu. Indijski okean takođe služi kao tampon zona u nadmetanju velikih sila: nudi front za projektovanje moći protiv Kine u Indo-Pacifiku, borbu protiv terorizma širom istočne Afrike i strateško obuzdavanje Irana u Persijskom zalivu. Dijego Garsija funkcioniše kao geopolitička tačka oslonca — njegova uloga u postavljanju aviona velikog dometa daje SAD kvazi-trajnu sposobnost da oblikuju bezbednosnu dinamiku zapadne Azije, podsaharske Afrike i južne Azije.“
Novinar: Kakav je bio odgovor Teherana u vezi sa raspoređivanjem bombardera B-2 Spirit, i kako bi to moglo uticati na njihove vojne strategije ili diplomatske pristupe?
Šahin Modares: „Teheran ne gleda na raspoređivanje bombardera B-2 kao na poruku odvraćanja, već kao na direktnu i verodostojnu pretnju sposobnosti preventivnog udara. Ova percepcija može podstaći iransku vojsku da podigne nivoe pripravnosti, rasprši kritična sredstva i ubrza svoju doktrinu asimetričnog ratovanja, uključujući raspoređivanje pomorskih brodova za brze napade, raketnih jedinica i proksi milicija u Iraku, Siriji, Libanu, Jemenu i širom Persijskog zaliva. Diplomatski, ova eskalacija sužava prostor za pregovore, gurajući Teheran da uokviri bilo koju buduću diplomatiju sa pozicije povećane nesigurnosti, čime se povećava njegovo oslanjanje na stratešku dvosmislenost i nuklearnu ivicu. Islamska Republika shvata da B-2 opremljeni GBU-57 „razbijačima bunkera“ predstavljaju egzistencijalnu pretnju za njenu nuklearnu infrastrukturu, posebno za lokacije projektovane da izdrže konvencionalni napad.“
Novinar: S obzirom na napredne mogućnosti stelt aviona kao što je B-2, da li predviđate da će se pojaviti bilo kakve etičke ili pravne debate o njihovoj upotrebi u borbenim scenarijima?
Šahin Modares: „Upotreba stelt bombardera poput B-2 neizbežno pokreće etičke i pravne debate, posebno u asimetričnim zonama sukoba kao što je Jemen, dok njihova preciznost i prikrivenost omogućavaju eliminaciju ciljeva visoke vrednosti uz minimalnu kolateralnu štetu u poređenju sa konvencionalnim bombardovanjem, oni takođe osporavaju uspostavljene okvire proporcionalnosti i transparentnosti prema međunarodnom humanitarnom pravu. Nevidljivost takvih platformi može ometati odgovornost i verifikaciju u realnom vremenu od strane trećih strana ili nezavisnih posmatrača. Pored toga, političke posledice ciljanja na infrastrukturu dvostruke namene – ekonomska čvorišta, sumnjiva skladišta oružja koja se nalaze u civilnim zonama – verovatno će intenzivirati debate o legalnosti takvih operacija prema Ženevskim konvencijama i običajnim zakonima oružanih sukoba.“
Novinar: Kako je odluka SAD-a da se fokusiraju na Hutske snage usklađena sa njihovim širim ciljevima na Bliskom Istoku? Da li je ovo pre svega poruka Teheranu ili postoje dublji strateški motivi?
Šahin Modares: „Ciljanje na Hute služi višestrukim slojevima američkog strateškog proračuna. Na površinskom nivou, šalje jasan signal Teheranu: era nekontrolisanog proksi ratovanja preko Crvenog mora i Persijskog zaliva je završena. Međutim, operacija takođe odražava rekalibriranu regionalnu strategiju – onu koja nastoji da ponovo potvrdi kredibilitet SAD-a nakon uočenog povlačenja iz bliskoistočnih obaveza poslednjih godina. Neutralisanje Huta štiti globalne brodske puteve, zadovoljava saudijsku zabrinutost za bezbednost i slabi kapacitet Irana da opkoli Izrael i Zaliv preko proksi koridora. Ovo nije samo poruka, to je strategija na bojnom polju: uvod u rat sa Iranom koji počinje sistematskim razbijanjem njegovih nedržavnih proširenja pre nego što se pređe na njegovu srž.“
